Колонија 2013

 

Повод колонија Мика Антић

 

Засигурно, поводи које нама наноси живот каткад нас натерају да учинимо нешто што иначе не би радили. У тим ситуацијама настану занимљива или тотално неуспела дела (без обзира о којој врсти уметности је реч) која нас касније присећају на нашу брзоплетост или сналажљивост, истовремено. За нама, тада, често, у разговорима остаје читав низ приколица у којима вучемо свакојака оправдања.

 

Повода, међу којима су често и уметничке колоније, специфична сорта уметничког деловања, код нас има доста, чак и превише.

 

Можебити, да је управо због имена колонија Мика Антић различитија од осталих (или би требало да буде) захваљујући, пре свега свеобухватности Антићевих уметничких домета у различитим дисциплинама које је практиковао. Уз његово име, у области поезије, сликарства, документарца, драме и ко зна чега још, могло би стајати да је Мика Антић пионир који је пророковао појам који данас зову интердисциплинарност, не у дословном смислу, разуме се. Вероватно би на ову реч Антић оштро реаговао и укратко ми појаснио да то с њим нема никакве везе.

 

Како било, Милорад Павић (који је и сам то био) сличне људе називао је двозанаџијама. За Мику Антића, могли бисмо рећи да је био полизанаџија који је својим начином живота давао суштину али и коначан циљ своје вансеријске мисије на земљи. Значио је више од многих умећа за које знамо.

 

Ипак, ренесансни аспект његове ставаралачке личности није случајно окупио на другој колонији под његовим именом сликаре, песнике, режисере и музичаре. Из својих ракурса посматрања, неки од њих ослоњени управо на лик Мике Антића, остварују уметничка дела која свако у свом медију собом носе препознатљивост.

 

Други пут, у част имена Мике Антића у склопу Антићевих дана, креативним погледима упрти у петроварадинску тврђаву, уметници су се придружили у чину осветљавања сене нашег великана. Иако, њему није потребна накнадна ревитализација лика и дела, њима, уметницима свакако јесте, јер с његовом личношћу много су снажнији, свестранији и храбрији.

 

Предложио бих, такође, савременим уметницима да послушају два барда новосадске сцене уметности и живота, док је још време. Перо Зубац и Мића Михајловић, Микини сапутници знају о њему толико тога необичног. Нека вам испричају како је Мика Антић куповао слике од Миће Михајловића и како је сликао аутопортрет.

 

Како је проводио ноћи на клупама у Италији и због чега је највише волео цигане, данас Роме.

Како је бранио свог друга циганина упркос клиначком примитивизму, тамо у његовој банатској прашини.

Како је зарађивао и у исти мах трошио, никада сам.

Које је жене све волео…

 

***

У добу обезглављене профитерске и ријалитијевски условљене реалности, када нам преостаје искључиво и једино помисао на бег од пошасти које нам је транзиција донела, можда упркос, и даље се ради на платнима, пише и музицира у смисловима што су смештени у пољима стваралачких авантура.

 

И нема јасне границе између класичне и модерне (постмодерне) уметности, људи су ипак и у таквим (оваквим) временима највише слични себи. Ангажованост је све више предвидљива, прокажена, помало запета у замкама експериментисања. Духовни организми уметника данас имају право и снагу да буду још комплекснији, без обазирања на помодности и медије којима могу да се служе.

 

У односу на прошлост, индивидуалност је затурена, скрајнута. Капацитети су бледи попут демографске слике Војводине…

 

За крај текста овом приликом указујем на издвојене тезе Антићеве ауре:

 

“Ја нисам само ово тело…
ја сам један програм…
који је дошао нама из давнина…
ја сам уствари мозак…“

 

И када би се поново родио један Антић, опет би исувише кратко живео…

 

мр Данило Вуксановић