АНТИЋЕВИ ДАНИ

 

  Ова манифестација, установљена у знак сећања на песника Мирослава Антића, састоји се од Округлог стола посвећеног стваралаштву М. Антића, Песничке вечери посвећене Антићу, …Подразумева годишњу Награду „Мирослав Антић“ за најбољу књигу поезије објављену у претходној години, између две манифестације, а награда се састоји од дипломе и новчаног износа.

 

„Плави чуперак не стари“ 1965-2015

 

  За педесет година колико је прошло од првог издања знаменитог Плавог чуперка Мирослава Антића, пропало је много шта, чак и оно што је рачунало са вечношћу, а једна лирска песма и истоимена књига и даље трају, обнављају се и подмлађују. Од оних првих читалаца до ових који тек сричу стихове мало је њих у чије се детињство и одрастање плави чуперак није уплео. Писац за „децу и осетљиве“, он једнима помаже да одрасту, а другима да не огуглају – да сачувају у себи оно што дете без кога духовни живот постаје оскудан и празан. Значај Плавог чуперка је у томе што, већ пола века, с лакоћом преобраћа обичне читаоце у „зависнике од рима“. Плави чуперак не лепрша само у Микиним стиховима, већ провирује и из његових филмова, слика и цртежа, из свега што је стварао.

Као у свакој доброј поезији и овде је реч о чистом језичком пулсирању и лелујању душе. А душа је, како неко рече, већа од света, баш као што је плави чуперак вреднији од златног руна. То је, заправо, лирско име за љубав, његов дечји надимак од миља. Зато потрага за плавим чуперком не престаје.

Ко га не нађе у својој глави или у некој од многих Микиних књига, нека га потражи на овогодишњим „Антићевим данима“ који су посвећени управо њему – непоновљивом и непролазном ПЛАВОМ ЧУПЕРКУ.

 

МИРОСЛАВ АНТИЋ

књижевник, сликар

(Мокрин, 14. III 1932 -Нови Сад, 24. VI 1986)

 

Основну школу учио у Мокрину и Панчеву. Гимназију у Панчеву и Кикинди. Студирао славистику (руски и чешки језик) на Филозофском факултету у Београду. Радио у Народном позоришту и листу „Панчевац” у Панчеву, затим као новинар у „Дневник”-у, уредник едиције „Прва књига” Матице српске, уредник „Пионира” у Београду, уредник у издавачком одељењу „Форума”, репортер у листу „Дневник”, главни уредник ревије за џез и забавну музику „Ритам”, главни уредник листа „Невен”… Прву песму „Мајка” објавио у београдској „Младости” 1948. године а прву књигу стихова као осамнаестогодишњак („Испричано за пролећа”, Београд, 1950).

Објавио двадесетак песничких књига, роман, радио драме… Превођен је на многе језике.
Као сценариста и редитељ радио на документарним (издвајамо „Тројица из старог Сомбора”, о П. Коњовићу, В. Петровићу и М. Коњовићу, „Друга обала” и „Споменик” о Новосадској рацији) и играним филмовима („Свети песак” и „Доручак са ђаволом” – Златна арена за сценарио, Пула, 1971).
Као сликар насликао импресивну галерију слика (уља, колажа).
Самосталне изложбе: Загреб, Сарајево, Нови Сад, Кикинда и Мокрин.
Награде и признања: Седмојулска награда; Награда ослобођења Војводине; Октобарска награда града Новог Сада; Награда „Змајевих дечјих игара”, Награда „Светозар Марковић Тоза” Друштва новинара Војводине за животно дело, а награду „Јован Поповић” Савеза бораца Војводине примио у подне онога дана кад је умро.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Плави чуперак

 

Плави чуперак обично носе
неко на оку,
неко до носа,
ал има један чуперак плави
замислите где?
– У мојој глави.

Како у глави да буде коса?

Лепо.
У глави.
То није мој чуперак плави,
већ једне Сање из шестог „а”.

Па шта?

Видећеш шта – кад једног дана
чуперак нечије косе туђе
мало у твоју главу уђе,
па се умудриш,
удрвениш,
па мало-мало… па поцрвениш,
па грицкаш нокте
и кријеш лице
па шаљеш тајне цедуљице,
па нешто куњаш,
па се мучиш,
па учиш – а све којешта учиш.

Измешаш роткве и ромбоиде.
Измешаш нокте и пирамиде.
Измешаш лептире и градове.
И спортове и ручне радове.
И тропско биље.
И старе Грке.
И лепо не знаш шта ћеш од муке.

Сад видиш шта је чуперак плави
кад ти се данима мота по глави,
па од дечака – правог јунака
направи туњавка и неспретњака.