АНТИЋЕВИ ДАНИ

 

Ова манифестација, установљена у знак сећања на песника Мирослава Антића, састоји се од Округлог стола посвећеног стваралаштву М. Антића, Песничке вечери посвећене Антићу, Ликовне колоније,  посете школама…Подразумева годишњу Награду „Мирослав Антић“ за најбољу књигу поезије објављену у претходној години, између две манифестације, а награда се састоји од дипломе и новчаног износа.

 

МИРОСЛАВ АНТИЋ

књижевник, сликар

(Мокрин, 14. III 1932 -Нови Сад, 24. VI 1986)

 

Основну школу учио у Мокрину и Панчеву. Гимназију у Панчеву и Кикинди. Студирао славистику (руски и чешки језик) на Филозофском факултету у Београду. Радио у Народном позоришту и листу „Панчевац” у Панчеву, затим као новинар у „Дневник”-у, уредник едиције „Прва књига” Матице српске, уредник „Пионира” у Београду, уредник у издавачком одељењу „Форума”, репортер у листу „Дневник”, главни уредник ревије за џез и забавну музику „Ритам”, главни уредник листа „Невен”… Прву песму „Мајка” објавио у београдској „Младости” 1948. године а прву књигу стихова као осамнаестогодишњак („Испричано за пролећа”, Београд, 1950).

Објавио двадесетак песничких књига, роман, радио драме… Превођен је на многе језике.
Као сценариста и редитељ радио на документарним (издвајамо „Тројица из старог Сомбора”, о П. Коњовићу, В. Петровићу и М. Коњовићу, „Друга обала” и „Споменик” о Новосадској рацији) и играним филмовима („Свети песак” и „Доручак са ђаволом” – Златна арена за сценарио, Пула, 1971).
Као сликар насликао импресивну галерију слика (уља, колажа).
Самосталне изложбе: Загреб, Сарајево, Нови Сад, Кикинда и Мокрин.
Награде и признања: Седмојулска награда; Награда ослобођења Војводине; Октобарска награда града Новог Сада; Награда „Змајевих дечјих игара”, Награда „Светозар Марковић Тоза” Друштва новинара Војводине за животно дело, а награду „Јован Поповић” Савеза бораца Војводине примио у подне онога дана кад је умро.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Бесмртна песма(одломак)

(…) Зар мислиш да моја рука,
колено,
или глава,
могу да постану глина,
корен брезе
и трава?
Да нека малецка тајна,
ил неки треперави страх,
могу да постану сутра
тишина,
тама
и прах?
Знаш, ја сам стварно са звезда.
Сав сам од светлости створен.
Ништа се у мени неће
угасити ни скратити.
Само ћу,
обично тако,
једне случајне зоре
свом неком далеком сунцу
златних се очију вратити (…)

БАЛАДА

Од свих си девојака била тиша
Збуњена, сама, неприметна, бледа
Еј, зашто ниси бар порасла виша,
Бар виша за пола педља?

Једне је ноћи ударала киша,
Тако крвнички ко чувари реда…
Еј, зашто ниси бар порасла виша,
Бар виша за пола педља,

Јер када су те у свитања седа
Обешену нашли о дрво крај врата,
Између босих ногу и блата
Било је размака само – пола педља.

НАЈЉУБАВНИЈА ПЕСМА

Ово је заиста најљубавнија песма
а ни реч о љубави.
Неко у овој соби више не може да спава,
неко у овој соби само ћути,

Ћути и гледа како месец путује,
преко покислих градских кровова за птицама.
Ово је заиста најљубавнија песма
а ни реч о љубави.